Običaj nošenja venčanog buketa (i buketa uopšte) potiče još iz antičkih vremena, kada su žene nosile vence poljskog cveća, lekovitog i začinskog bilja ili belog luka da bi oterale zle duhove. U staroj Grčkoj i Rimu mladenci su oko vrata nosili vence cveća (girlande), koji su simbolizovali novi život, nadu i plodnost. Tradicionalni keltski buketi nisu sadržali cveće, već bršljan, čičak i vres, u kombinaciji sa aromatičnim začinskim biljkama jakog mirisa. Mislilo se da će upravo ti mirisi, kojima su pripisivane mistične moći, uticati na zle sile i držati ih podalje od mladenaca. Po nekim drugim istorijskim podacima, običaj slaganja i nošenja venčanog buketa dolazi iz arapske tradicije gde su mirisni, beli cvetovi narandže simbolizovali unutratrašnju duhovnu lepotu, ljubav i plodnost. Bili su deo raskošnih venčanih buketa koji su ujedno simbolizovali ženu u punoj lepoti i zrelosti. Dolaskom Arapa od VII do IX veka na Siciliju običaj nošenja venčanog buketa postaje važan deo i zapadne kulture. Venčano cveće dobija nova značenja kroz istoriju, menjaju se oblici venčanih buketa, ali uvek prisutni trendovi daju prednost nekoj boji ili nekom cvetu. Kada se kraljica Viktorija udala za princa Alberta, lekovito i začinsko bilje bilo je zamenjeno sa svežim cvećem, naročito sa nevenom, ali i sa (zamislite) mirođijom. Mirođija se, kao jestiva biljka, stavljala u venčani buketić da bi je nakon ceremonije mladenci pojeli i time pojačali svoju seksualnu želju. U viktorijansko doba, cveće je postalo svojevrsna vrsta glasnika među ljubavnicima, budući da je svaki cvet imao svoje značenje.